О школи

Детаљи

Датум последње измене петак, 06 март 2015 11:41

Објављено четвртак, 06 фебруар 2014 10:53

ОД ОСНИВАЊА ШКОЛЕ ДО 1918. ГОД.

Када је основана школа у Сталаћу, врло је тешко утврдити. Најстарији људи које сам испитивао, нису ми знали рећи поуздано када је Сталаћ добио прву школу, али углавном су ми износили податке да су и њихови дедови ишли у школу у Сталаћу. Стара школска зграда, о којој ће касније бити речи, срушена је 1936, а сви тврде да је морала бити стара сто, па и више година. Ако се каснијим подацима на основу писаних извора не утврди другачије, реконструкцијом треба сматрати да је Сталаћ добио школу у периоду од 1830-1840.

У ту прву основну школу у Сталаћи ишли су ученици из Сталаћа, Град Сталаћа и Лучине. Тек на прелазу из 19. у 20. век, Сталаћ је имао своју школу и сопствену школску зграду.

Прва школска зграда у Сталаћу налазила се на брежуљку, на плацу на коме се данас налази Месна канцеларија и продавница, преко пута Мисине кафане, на почетку овог века најстарије и најлепше зграде у Сталаћу, поред железничке пруге. Најстарији људи који су ишли у ову школу, тврде да се она тресла приликом проласка возова, иако су возови ишли 50 км на сат (први воз на овој железничкој магистрали Београд – Ниш прошао је 23. августа 1884. год. и ишао до Ниша 7 сати и 30 минута).

Сталаћ је, ако апстрахујемо његов значај у средњем веку када је вазал Муса зидао кулу у Град Сталаћу, био мали град, а постао је врло важан приликом градње железничке пруге, јер су ту биле саграђене бараке за француске инжињере. Овај податак иде у прилог томе да се може веровати мишљењу да је прва школа у Сталаћу основана у периоду од 1830-1840. год, јер да је основана касније и зграда за њу градила касније, вероватно0 не би била подитгнута на брежуљку поред кога пролази пруга. Инжињери би се, свакако, таквом предлогу успротивили. Међутим, школска зграда је, вероватно, била грађена у периоду када се још није ни размишљало о прузи или се још веровало да она неће ни проћи кроз Ћићевац и Сталаћ, већ ће ићи преко Ражња.

Школска зграда је била зидана од камена и од меког материјала, а покривена ћерамидом, и наравно, била је то једина зграда која је имала стаклене прозоре (остале су куће у Сталаћу махом имале на прозорима разапету хартију). У школску зграду се улазило с југа.Школа је имала две учионице, две мале собице које су служиле као канцеларије и 2 подрума у којима се чувао огрев (дрво), мада су те подрумске просторије служиле и у „педагошке“ сврхе – били су апсана за ђаке „немирњаке“ и „нераднике“.

Од почетка овог века, па све до Другог светског рата, у Сталаћу су радила обично по два учитеља – брачни парови или не. Учитељи нису имали стан у школи, већ су морали становати у селу. Први учитељи који су остали у сећању својих ученика, били су Мита и Даринка Николић. После њих су дошли Мика и Станојка.

За време Првог светског рата школу су палили и Немци, и Бугари, али школа није престајала са радом све до 1918. год, мада је настава извођена по приватним кућама. Било је мало ученика, негде око 35-40, јер су многа деца ишла за стоком, а и мајке су молиле да им децу ослободе обавезе похађања пошто су им очеви у ропству, а оне су биле сироте и самохране. Учитељи су добијали реграцију (поклоне у натури), па су деца и самостално ослобађали обавезе похађања.

Учитељи су примењивали физичке казне. радило се и пре и после подне, осим четвртка, када се поподне није ишло у школу. Тако је углавном било до 1918, године, до стварања тзв. Версаљске Југославије.

ОД 1918. ДО 1941. ГОДИНЕ

Пошто је школска зграда била онеспособљена у Првом светском рату, то је први задатак власти био да школску зграду оправи. Најпре је била оправљена једна учионица, а потом после годину дана и друга, што показује колико је општина била сиромашна. Онда је за учитеља стигао млади солунски борац Добривоје Милошевић из Крушевца, који се оженио учитељицом Јелом из Алексинца и ту се, у Сталаћу задржао 14 година. Због свог педагошког рада у школи и друговања са сељацима, остао је најдуже и најтрајније у сећању Сталаћана.

Сталаћ је имао онда око 60 ученика, јер су обавезом били обухваћени и они ученици који нису похађали наставу за време окупације, иако су били престари за школу. У школу су ишле и девојчице, мада знатно мање од дечака.

Већ од 1920. године почело се размишљати о зидању нове школске зграде. Био је изабран школски грађевински одбор (поред сталног Школског одбора, који се бринуо о огреву, о прослави св. Саве и Видовдана, о сиромашним ђацима...). Донесена је одлука да се гради школска зграда и то претежно од народног доприноса.. Трошкови изградње били су негде око 700000дин. Године 1934. Министарство просвете из Београда је дало 50.000 динара, а осталу суму су обезбеђивали порески обвезници и то на сваку главу по 5 динара уз редовни порез.

Купљен је плац од 9 ари на земљишту Смиљка Јанковића и почела је градња. Најпре је 1934. године саграђен први спрат, али пошто није било довољно средстава, то је други спрат зидан 1935. године. Школа је свечано отворена тек школске 1936/1937. године. Била је врло лепа, добро грађена, у центру села, на два спрата са 4 учионице, са подрумом и канцеларијом. Сталаћки трговац поклонио је школи звоно, које се и данас чува у Музеју школе.

Од 1934. до 1941. године у Сталаћу су радили учитељи Милутин Дреноваковић, Петроније Јовановић, Драги Поповић, чеда Поповић и Мареија Николић. Сем у школи, они су радили у Соколском друштву, које је постојало у Сталаћу......

До овог периода Летопис је водио наставник Момир Крстић, наставник руског језика, који је у овој школи радио до одласка у пензију школске 1980/1981. год

ОД 1941. ДО 13. ОКТОБРА 1944. ГОД.

У овом периоду настава је одржавана по приватним зградама, а школска зграда је коришћена као војна касарна бугарских и немачких фашиста. До самог рата учитељи су били Хриситвоје Петровић са женом Даринком. Затим се својим радом истиче учитељица Марија Живковић, која је сарађивала са четницима Драже Михајловића и 1944. године у сукобу са јединицама НОВ-е убијена у Рибарској бањи.

За време рата су у Сталаћу учитељевали Младен Стојановић, Братислав Бјекић, Богомир Томић, Чедомир Нагулић. Непосредно по завршетку рата учитељи су били Јордан и Деса. деца су те 1944. године била подељена у два одељења, а радило се пре и после подне.

Од 1946. год. настава се одржава у адаптираној школској згради, јер је зграда била врло руинирана током рата. До 1948. год. школа је радила као четвороразредна, а потом прераста у осморазредну. Радило се у четири учионице, и то 2 у приземљу, 2 на спрату. У периоду 1964/66. године дограђене су још четири учионице и две мале просторије, које су служиле као канцеларије директора и секретара. У наредном периоду, млад наставни кадар почиње уређење школске средине и укључује се у акцију „Тражимо најуређенију школу“. Међутим, земљотреси од 1975-1977. толико оштећују школску зграду да је било потребно иселити се из ње.

Привремено настава је одржавана у расположивим просторијама железничке станице адаптираним за школске потребе, али услови за рад су били врло отежани. Школсе 1977/78. настава почиње у новој школској згради, која је још увек била незавршена. После земљотреса за рад је била оспособљена ђачка кухиња у сутурену, први спрат са четири учионице, наставничка и канцеларије директора и секретара школе. Други спрат накнадно је завршен.

Годинама се одржавају пријатељски сусрети са школом „Методи Митевски – Брисо“ из Лозова (Македонија) – више од десет година.

Године 1980. на Дан школе откривена је биста народног хероја овог краја Мирка Томића, чије име носи школа.

Дана 22. септембра за ученике приказана приредба „Бранков урнебес“, када је гостовао познати Бранко Коцкица.

приредбе......

засађивано цвеће и борови....1981. Покрет горана....

Позоришне представе....

Екскурзије....

Сардња са медијским кућама – РТК....

Школске 1995/96. стигли први рачунари у школу...

Летопис водили још Десимир Илић, наставник географије и историје до пензионисања 1. спт. 2004. год., Зорица Мишова, проф. српског језика и Лазар Лалковић, проф. српског језика и директор школе у  пензији;

Школске 1998/99. године почета је градња фискултурне сале. Постављен је темељ и стубови 15.2.1999. год, а даља градња је обустављена због времена и недостатка финансијских средстава.

У школи посотје разне ђачке организације и групе слободних активности. Све раде по утврђеном плану и програму и постижу завидне резултате. Својом вишегодишњом активношћу се истиче Историјско-географско друштво. Резултат је формирање Завичајне збирке мини музеја, који поседује експонате од времена праисторије, преко средњег века до најновијих времена. Експонатске збирке чувају се у саставу кабинета историје и географије. (Десимир Илић)

Бомбардовање 1999.....

Прослава Св. Саве – шк 2000/2001. Носилац прославе је Синдикат школе, а први колачар наставник историје Десимир Илић. За сечење славског колача, уз жито, вино и свећу окупили су се готово сви наставници и радници школе, и чланови школског одбора и савета родитеља.

 Почев од школске 2000/2001. године сваке године се у нашој школи обележавао Дан Светог Саве.

На иницијативу Драгана Чапкуновића, године 2005. промењен је назив школе тако да се сада наша школа зове „Војвода Пријезда“  Сталаћ.

Нашу школу су посећивали различити уметници, песници, сликари који су дали допринос деци кроз своја уметничка дела.

Сваке године се обележава Дан школе, организују се приредбе, маскенбали, изложбе, књижевне вечери итд. Набављана су наставна средстава. 

 Шк.2010/2011 промењен је директор школе, тачније 02.05.2011.године је нови директор Валентина Марковић Антић ступила на функцију.

Дана 15.05.2011.године обележена је 181.годишњица постојања школе, и тим поводом је приређена приредба, долазила је делегација наставника и ђака из побратимљене школе из Лозова а присустовали су и директори установа на територији наше општине као и представници општине Ћићевац.

Крајем маја 2011.године, постављен је ламинат, окречена је учионица у којој је инсталиран дигитални кабинет.

Изграђена је нова Спортска хала која се налази поред школске зграде. То је пројекат које је финансирало Министарство за екологију и локална самоуправа. Свечано је отворена септембра 2011.године, уз присуство министра за екологију Оливера Дулића, председника и подпредседника општине Ћићевац као и других еминетних званица. Спортску халу наши ђаци користе за извођење наставе физичког васпитања. Ученици су успепешно положили завршни испит и уписали жељену средњу школу.

Током школске године 2012/2013. године континуирано се наставља рад школе. Кадровска структура школе током протекле године је поправљена. Наставља се сарадња са школом „М. Митевски Брицо“ из Лозова у виду неизменичних посета поведом обележавања дана школе. Наставља се уређење школског простора, изведене су планиране екскурзије. Реализоваи су пројекти у сарадњи са ПУ Ћићевац, Црвеним крстом. Израђен је сајт школе. Организоване су позоришне представе. Ученици су узели учешће у реализацији акције сакупљање електронског отпада. Уређен је кров на згради матичне школе ( изнад зборнице), постављени су олуци, постављена два клима уређаја, окречена и уређена зборница као и ходници у приземљу. Захваљујући свему наведеном школа је у многоме допринела подизању нивоа квалитета услова за рад на реализацији садржаја васпитно – образовног рада.

И у школској 2013/2014.години наставио се континуирани рад школе. Број ученика је константан. Наставница математике Душица Даниловић и помоћни радник Предраг Мишић су пензионисани, кадровса структура остаје стабилна. Ученици су узели учешће на окружним и  републичким такмичењима. Програм културне и јавне делатности реализован је кроз различитих видова културнх садржаја, наставља се сарадња са школом из Лозова. Школа је у сарадњи са друштвеном средином радила на реализацији програмских садржаја из области Здравствене и социјалне заштите ученика. У сарадњи са МУП-ом Ћићевац реализован је пројекат „Безбрижно детињство – развој безбедоносне културе младих“ кроз различите теме.  Организоване су позоришне представе и друге активности за ученике наше школе. Током шклске 2013/2014.године уграђен је котао чиме је побољшања енергецка ефикаснот. Окречене су две учионице и замењена расвета у њима. У једној учионици замењен је и под. Амбасада Јапана код које је школа конкурисала одбила је „Пројекат замене столарије школе“